Pre tačno 20 godina Karaburma je ponovo bila ponosna jer se vratila na veliku scenu evropskog klupskog fudbala. Nakon što su Romantičari eliminisali letonski Dinaburg i finski Tampere junajted, u polufinalu Intertoto kupa sastali smo se sa Atletikom iz Madrida!
Ovim putem želimo da podsetimo Ofkovce i fudbalsku javnost na naše fudbalsko leto od pre dve decenije.
Nekada su naši igrači u zvaničnim mečevima igrali sa Bajernom, Totenhemom, Napolijem, Panatinaikošom, Juventusom, Bilbaom, Bolonjom, Karl Cajsom, Duklom, Tventeom, Spartakom (…), većinu njih i eliminisali iz daljeg takmičenja, a tadašnja nova generacija plavo belih nas je te 2004. vratila u ta slavna vremena.
Sa ponosom se sećamo na Baneta Ivanovića, Bašu, Mrdaka, Simketa, Mišu Kolakovića, Baku, Vaskovića, Matketa, Tošketa, Damjanca, Joku, Božu… Hvala!
28.07.2004.
OFK Beograd – Atletiko Madrid 1-3 (0-2)
Omladinski stadion, gledalaca oko 7000.
Strelci: Ibagaza u 19, Tores u 40, Simić u 54. i Simeone u 66. minutu.
Sudija: Nikolaj Ivanov (Rusija)
Žuti kartoni: Kontra i Serhi.
OFK Beograd: Damjanac, Ivanović (Cvetković od 70.), Baša, Jokić, Tošić, Simić, Vasković, Baković, Matić (Božović od 46.), Kolaković i Mrdaković.
Atletiko: Leo Franko, Perea, Serhi, Kontra, Pablo, Agilera, Ibagaza (Anhel od 74.), Tores (Paunović od 68.), Simeone, Musampa, Kolsa (Fernandez od 71.).
Decenijama se čekalo da na Karaburmu ponovo dođe neko zvučno klupsko ime, a madridski Atletiko je to svakako bio. Ekipa sa „Visente Kalderona“ je treći najtrofejniji tim Španije.
Euforija nakon eliminacije Tamperea, kada je zakazan dvomeč protiv Atletika, nije prestala sve do prve utakmice protiv slavnih Madriđana koja nas je čekala na Omladinskom stadionu.
Ipak, treba reći da popularne „Jorgandžije“ u tom periodu nisu beležile zavidne rezultate. Atletiko, koji je 2003. godine proslavio svoj stoti rođendan, je, nakon osvajanja duple krune u sezoni 1995/96, predvođen trenerom, Radomirom Antićem i vođom ekipe, Milinkom Pantićem, postepeno počeo rezultatski da pada pa je u sezoni 2000/01 ispao u špansku Segundu, prvi put od 1934. godine, odakle se u La ligu vratio dve godine kasnije.
Plasman u Intertoto kup je izborio kao sedmoplasirani na tabeli gde je takmičenje otpočeo od trećeg kola. Sastao se sa češkim Zlinom, kog su u gostima savladali sa 4-2. U revanšu su Česi mogli da naprave veliko iznenađenje jer su Španci u glavama već biti u narednom kolu takmičenja. Zlin je slavio sa 2-0 i ispali su samo zbog tadašnjeg važenja pravila većeg broja postignutih golova na gostujućim terenima! Španska javnost je bila ogorčena izdanjem svog kluba i tražila je punu ozbiljnost na meču sa nama.
Naši igrači su bili osokoljeni plasmanom u polufinale takmičenja i nisu želeli da se unapred predaju ekipi u kojoj su bili Fernando Tores, Dijego Simeone, Kiki Musampa, Agilera, Serhi, Leo Franko, Antonio Lopez, Ibanjez, Ibagaza, Gronkjer, Kolsa…
Prepustili su ulogu favorita, nadali su se da će i nas, kao i Zlin, da potcene, očekivali su da će im biti lakše nego igračima Atletika jer nisu imali breme pobede pod moranjem, a radovali su se meču gde će, za razliku od Tamperea, koji se koncentrisao samo na odbranu svog gola, za rivala imati tim koji će nastupiti otvoreno sa željom za nadigravanjem.
Naši igrači su pratili i meč koji je Atletiko igrao protiv Zlina i bili su zabrinuti da će im češki tim pomrsiti planove i raspršiti snove o dvomeču sa Madriđanima koji su toliko želeli. Na kraju, Zlin nije imao snage da napravi pravi podvig…
Naši fudbaleri jesu mahom bili mlađi, ali imali su iskustva i na internacionalnom planu, a u ekipi je bilo i četiri mlada reprezentativca koji su upravo osvojili srebro na EP do 21. godine.
Ekspedicija Atletika je doputovala u Beograd čarter letom koji je kasnio sat vremena pa su zbog toga odložili planirani lakši trening na Omladinskom stadionu. Došli su na Karaburmu odmah po sletanju na aerodrom u Surčinu u 19 časova i zadržali se veoma kratko. U pres-sali stadiona novinarima su se obratili trener, Manzani i centarfor, Paunović. Novinarima su preneli da su upoznati sa kvalitetima Romantičara i da je njihov skaut bio na utakmici u Tampereu, a da imaju video kasetu sa snimkom meča istih rivala odigranog u Beogradu. Madriđani su se brzo vratili u autobus koji ih je odvezao u hotel „Interkontinental“.
Svog predstavnika na meču imao je i Hamburger, mogući protivnik u finalu, koji je u Beograd poslao svog pomoćnog trenera, Vernera Melzea.
Sudijska trojka došla je iz Rusije, predvođena glavnim arbitrom, Nikolajem Ivanovim. Televizija je direktno prenosila ovaj meč, karte su stajale 300 dinara za zapadnu i istočnu tribinu, a sever je koštao 100 dinara. Besplatan ulaz bio je obezbeđen za žensku populaciju i osnovce, a jug je bio rezervisan za Plavu uniju.
Mediji su dali veliki značaj ovoj utakmici i danima je najavljivali. Podsećali su i upoređivali ovaj dvomeč sa onim iz sezone 1962/63 kada smo se sastali sa Totenhemom u polufinalu Kupa pobednika kupova.
Španski novinari su prilično verno preneli situaciju u našem klubu, o kvalitetima i manama našeg tima, prepričana je naša istorija sa naznakom da smo do sedamdesetih godina bili redovni učesnici evro-kupova, a da smo potom pali zbog ratnih sukoba i konkurencije Crvene Zvezde i Partizana koji se nalaze u istom gradu.
Očajan rezultat koji je Atletiko zabeležio u revanšu protiv Zlina je podigao veliku tenziju među njihovim navijačima, upravom, trenerima pa su mediji upozoravali da pristup igri protiv Beograda mora da se promeni. Trener, Cezar Ferando, je nakon Zlina održao javnu, dosta grubu bukvicu svojim izabranicima.
Naš šef struke, Babić, je najavljivao otvorenu i napadačku taktiku. Verovao je da će se njegovi puleni bolje snaći protiv renomiranog protivnika koji igra napadački, nego protiv Tamperea koji je prikazao antipropagandu fudbala svojom defanzivnom taktikom. Rekao je da njegovi igrači nisu fajteri, ali da vole da se nadigravaju. Rekao je i da ovako jake takmičarske utakmice nisu nešto što se praktikuje u pripremnom periodu, ali da jedva čeka da meč sa Špancima počne, da vidi mogućnosti svojih izabranika.
Da li zbog direktnog televizijskog prenosa, da l zbog radnog dana, možda zbog perioda godišnjih odmora kada su ljudi mahom na putovanju, ili zbog strašno sparnog dana, bilo kako bilo, igrači OFK Beograda, osim verne Plave unije na južnom stajanju i publike koja se okupila na ostalim tribinama, nije imao podršku na ovom meču kakvu je zaslužio. Okupilo se tek oko 6-7000 gledalaca! Štampano je 12 000 karata.
Svečana loža je bila puna velikih fudbalskih imena poput Radomira Antića i Slobodana Santrača, te raznih emisara iz inostranih klubova.
Ipak, od samog početka utakmice gosti su stavili do znanja ko je gazda na terenu. Kvalitet je nesumnjivo bio na njihovoj strani. Pre svega, njihov vezni red je bio povezaniji i odlučniji od našeg i to je možda i presudilo pitanje pobednika na ovom meču. Atletiko iz Madrida slavio je na Karaburmi sa 3-1, a sa njima i petorica članova navijačke grupe, „Frente Atletiko“, te mališani okupljeni oko njih.
U prvom periodu igre plavo beli su bili jako slabi. Gosti su postigli dva pogotka preko Ibagaze i supertalentovanog Toresa, tada velike nade španskog fudbala. Kolsa, jedan od najboljih u taboru gosta, je postigao još jedan pogodak koji je poništen zbog ofsajd pozicije.
Drugo poluvreme je počelo furiozno od strane naših igrača. Konačno su se sabrali u pauzi i odlučili da pokažu šta znaju u nastavku utakmice. Nagrada za takvu igru stigla je u 54. minutu meča. Nakon izvedenog kornera gosta, naša odbrana izbija loptu, a ona munjevito ide ka golu Atletika preko Ivanovića, Kolakovića i Božovića koji sjajno asistira Simiću, a on šalje loptu u mežu Atletika za erupciju oduževljenja na stadionu!
Igračima u crveno belim dresovima je „voda u ušima“, tribine su eksplodirale poput vulkana i samo par minuta kasnije propuštamo kolosalnu priliku preko Mrdakovića koji je za trenutak oklevao, umesto da pošalje loptu u mrežu već savladanog Lea Franka!
Gosti se polako oporavljaju od šoka koji su doživeli u prvih dvadesetak minuta drugog perioda igre i ponovo kreću ka našem golu. U 66. minutu Dijego Simeone postiže i treći pogodak za svoju ekipu i tako postavlja konačan rezultat. Gosti su mogli da postignu još nekoliko golova, a Ofkovci žale za možda i prelomnim trenutkom meča kada njihov ljubimac i golgeter, Mrdaković, nije izjednačio rezultat. Nakon utakmice sva priča se svela na taj trenutak. Šta bi bilo kad bi bilo, da li bi utakmica dobila drugačiji tok da se tada zatresla mreža Madriđana….
Naši igrači su u izjavama nakon meča bili jako samokritični. Svi se slažu da nisu ispoštovali dogovor iz svlačionice i plan da se igra napadački, već su se velikim delom koncentrisali na odbranu svog gola i to dosta neuspešno. Dvadaset minuta dobre igre sa početka drugog poluvremena nije dovoljno za uspešniji rezultat protiv kvalitetnog tima kakav je Atletiko.
04.08.2004.
Atletiko Madrid – OFK Beograd 2-0 (1-0)
Stadion “Vinsente Kalderon”, gledalaca oko 20 000.
Strelci: Tores u 10. i Agilera u 52. minutu.
Sudija: Filip Leuba (Švajcarska)
Žuti kartoni: Kontra (Atletiko), Kamber, Tošić i Vaković (OFK Beograd).
Atletiko: Aragoneses, Kontra, Perea, Garsia Kalvo, Antonio Lopez, Kolsa (Gabi od 83.), Simeone (Paunović od 57.), Agilera (Novo od 75.), Ibagaza, Musampa i Tores.
OFK Beograd: Damjanac, Jokić, Tošić, Simić (Cvetković od 73.), Ivanović, Baša, Vasković, Matić, Baković, Božović (Arsenijević od 85.) i Kamber.
Na revanš-meč u Madrid se krenulo dva dana pred utakmicu. Trener Sosa Babić je na spisak putnika stavio 17 igrača. Na put se krenulo avionom u kom su bili igrači Partizana koji su išli na turnir u Sevilju. Bio je planiran i kontrolni meč protiv Elčea, ali je on ipak odložen jer je domaćin odustao.
Nebrojano puta se zajednički gledala video kaseta sa snimkom meča protiv Atletika sa prve utakmice i treneri i igrači su bili svesni svojih grešaka. Takođe su pokušali da vide i loše strane tima iz Madrida, a bilo ih je.
U prestonicu Španije smo doputovali bez Miloša Kolakovića i Radeta Vukotića koji su se povredili tako da smo ostali sa samo jednim standardnim klasičnim centarforom, Miljanom Mrdakovićem.
Iz našeg tabora je mahom stizala ista priča. Svi su očekivali bolje izdanje u revanšu jer u prvom meču naš tim nije ličio na sebe.
Napadač Atletika, Veljko Paunović, uveravao je da će Atletiko ozbiljno shvatiti revanš i da neće biti opuštanja kao protiv Zlina koji ih je zbog toga umalo eliminisao iz takmičenja. Preneo je našim igračima da su u Atletiku začuđeni lakom pobedom u Beogradu i mišljenja su da je uzrok tome impresioniranost naših igrača Atletikom. Uverava da Španci misle da je OFK kvalitetniji od Zlina pa nas neće uzeti „zdravo za gotovo“ u revanšu.
Zanimljiva situacija je viđena prilikom našeg treninga dan pred madridsku utakmicu. Atletiko je dao na raspolaganje našem timu terene svog sportskog centra i naši igrači su imali sjajne uslove za rad. Trening tog dana je bio zakazan u 20 časova, u isto vreme kada je su trenirali i igrači Atletika. Našim prvotimcima je određen teren sa veštačkom podlogom što je tada za nas bilo nešto novo i dobrim delom treninga su se privikavali na te uslove. Atletikovi prvotimci su bili na terenu do nas, na prirodnoj travi. Ono što je „upalo u oko“ je da su radnici koji su bili angažovani na održavanju terena, dobili novi zadatak. Kada bi videli da neko od naših igrača, trenera, članova uprave gleda ka terenu gde su bili igrači protivničkog tima odmah su dali znak svojoj ekipi da ih protivnik posmatra, a oni bi odjednom krenuli sa laganim trčanjem prekidavši uigravanje akcija. Takođe su molili našu ekipu da se ne približavaju ogradi i da ne gledaju dešavanja sa treninga crveno belih.
Veljko Paunović je po završezku svog treninga pitao našeg direktora Terzića da li može da bude na našem terenu, da se pozdravi sa našim igračima i to mu je bez problema dozvoljeno.
Nakon treninga, Ofkovci su otišli u video-salu i još jednom zajednički pogledali meč koji je odigran na Karaburmi.
Sudijska trojka je bila iz Švajcarske, glavni sudija bio je, Filip Leuba, a meč je zakazan za 21:45 časova.
Kao što je Paunović i očekivao, na stadionu se okupilo oko 20 000 gledalaca. Veljko nije očekivao veliku posetu jer je sezona godišnjih odmora.
Na zagrevanju pred početak meča doživljavamo veliki peh koji je skroz urušio taktiku koju je spremio trener Babić. Naime, napadač, Mrdaković, povredio je meniskus i nije mogao da se vrati na teren. Samim tim, u odsustvu Kolakovića, Vukotića i Mrdakovića, u najisturenijeg igrača iz veznog reda prekomandovan je Branko Baković, a njegovo mesto je zauzeo Đorđe Kamber. Od napadača tu je još bio samo mladi Arsenijević.
Kao što su i najavljivali, naši igrači su pružili bolju partiju nego u Beogradu, ali to je bilo dovoljno samo za časni poraz!
Pre izlaska na teren, trener Babić je održao sastanak sa svojim igračima koji je trajao 45 minuta. Ipak, malo od dogovora je moglo da bude ispoštovano zbog iznenadne povrede Mrdakovića pa je mnogo toga moralo da se improvizuje i promeni u ekipi i planovima.
Igrači Atletika su ofanzivno krenuli od početka pa je posle neiskorištenih šansi, već u 10. minutu, Tores doveo svoj tim u vođstvo i digao publiku na noge.
Nakon primljenog gola fudbaleri Beograda kreću ka golu domaćih. Propuštamo šanse preko Bakovića i Simića, koji je dvaput bio u izglednoj prilici za izjednačenje. Beograd drži loptu i igra se mahom na polovini Atletika i to publiku nervira pa kreće salva zvižduka.
U uvodu drugog poluvremena i dalje imamo veći posed, ali gol u 52. minutu koji je postigao Agilera pečati našu sudbinu.
Do kraja utakmice igramo sasvim solidno, ali do gola nismo došli. Na posletku, dobijamo i aplauz domaće publike.
Trener Babić je bio zadovoljan izdanjem svojih igrača. Po njegovom mišljenju, pitanje pobednika je odlučilo naše loše prvo poluvreme iz Beograda.
Španske novine su bile zadovoljnije izdanjem Atletika u odnosu na meč protiv Zlina, a naše igrače, koji su nazvali autsajderima, su pohvalili za držanje u pojedinim delovima utakmice. Po njim je najbolji u našim redovima bio Duško Tošić koji je trebao da dobije crveni karton zbog pogibeljnih startova u nekoliko situacija, a istakli su se i Baković i Simić.
Ono što nije bilo dobro je takođe i vest da Mrdaković mora na operaciju meniskusa.
Trener Babić je zakazao jutarnji trening posle meča što je naišlo na negodovanje kod igrača koji su meč završili prethodnog dana skoro u ponoć. Kapiten Jokić je tražio da se trening otkaže i da se igračima da slobodan dan koji žele da provedu u razgledanju Madrida. Babić je pristao na to, ali taj trening je morao da bude odrađen u Beogradu u jutarnjim satima, bez obzira na let koji su Ofkovci imali u 4 ujutru tog dana.
Po dolasku u Beograd utisci su bili pozitivni. Svi su bili složni u oceni da je ovo jedno veliko iskustvo za nas i nadaju se da će sve novo što su naučili preneti na utakmice domaćeg šampionata. Pre svega da drže loptu u svom posedu, da nametnu svoju igru i da non stop idu ka golu protivnika. Takođe i uprava kluba je na utakmicama Intertoto kupa tog leta dosta toga naučila i videla šta u organizaciji treba da se popravi.
U finale je otišao Atletiko, koji se namerio na Viljareal koji je na kraju bio pobednik.
Beograd je svoje pripreme za šampionat nastavio u Zobnatici, a odmah posle Madrida, naši olimpijci, Baša, Jokić i Matić, otputovali su u Atinu da se pridruže svojim drugovima u Olimpijskom selu.
Beograd je zbog toga iskoristio pravo da odloži mečeve sve dok su naši igrači bili na Olimpijadi pa smo novu sezonu počeli od 3. kola kada smo se sastali sa Borcem iz Čačka.
Šampionat smo završili na 4. mestu i izborili plasman u UEFA kup. Nastavljen je niz naših učešća u evropskim takmičenjima tih godina.
